Iznad života

Upitno nadnesena nad reku života, a setno i melanholično zagledana u slike prošlosti, Janja Đoković u ovim stihovanim zapisima kazuje o svemu onom što je emotivno dotiče, što je podstiče i na razmišljanje pokreće. Kazuje o onom čega se dušom takla i što joj suštinski znači. Zbog toga se u ovim stihovima naporedo javljaju unutarnji nemir, snovi i uspomene: „tiha sena prošlih dana“, kao što se opominjuće glase izgubljene iluzije i gorka spoznaja o neminovnosti i konačnosti. Pored prizvanih i oživljenih slika, situacija i likova prošlosti, od kojih se lik majke upečatljivo izdvaja, vidno je u ovim stihovima i nastojanje da se na podlozi onog što je bilo potpunije sagleda i razume ono što se zbiva. Jer je potreba da se čitaocima upute iskustvena poruka i pouka, katkad važnija od želje za kazivanjem o viđenom i doživljenom. Život se ovde javlja kao dar i kao svetlo čudo koje u drami i paradoksu trajanja zanosi i zavodi, povija i lomi, ali i koje lepotom i vrednošću oporavlja i uznosi.