Између музике и смрти: oгледи о модернистичкој поезији

Ogledi sabrani u ovoj knjizi posvećeni su srpskim pesnicima dvadesetoga veka, od Jovana Dučića, Vladislava Petkovića Disa i Miloša Crnjanskog do Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića i Stevana Raičkovića. U pesni-čkoj artikulaciji sveta i pokušaju da se jezičkom imaginacijom pređu granice vidljivog prostora i iskorakne u metafizičko, kod većine ovih autora pojavljuje se muzika, u različitim manifestacijama, kao jedan od ključnih nosilaca lirske vizije života i smrti. Odgovarajući na hermeneutičku dilemu šta čitalac poezije mora da zna, Hans-Georg Gadamer priseća se Panove molitve iz Sokratovog Fedra, kojom Pan traži onoliko zlata koliko razuman čovek može da ponese. Tako je i sa tumačem, koji treba da proceni koliko u svom čitanju pesme može i mora da ponese. Taj interpretativni teret znanja nije nimalo bezazlen i biće vredan samo ako u čitanju sasvim iščezne, stopivši se sa poetičkim i intimnim iskustvom same pesme.