Исидора Секулић је била велики моралиста у најплеменитијем смислу речи. Њено инсистирање на моралности ликова, као и на моралности самог сижеа неког дела, било је уграђено у оно што књижевну критику чини књижевношћу – мисаоност и импресију аутора. Лепота њеног исказа, данас тако ретка у нашој савременој књижевној критици, привлачи и данашњег читаоца да чита приказе књига које су одавно присутне само у књижевној историји и то често на њеној маргини. Њена књижевна критика сама је по себи књижевни текст, и то је оно што ће јој обезбедити читаоце и у будућности. Она је филтер кроз који Исидора Секулић жели да обогати интелект и емоцију својих читалаца а кроз њих и културу српског народа.
САДРЖАЈ Предговор: Самоћа и мудрост (Ђорђе Ј. Јанић), 5
Шта су Србину гусле? (Школски лист, 1894, XXVI, 3-4,40-44), 31
Пол Валери - Кроз једно сећање (Српски књижевни гласник, 1928, ХХIII, 7, 516-524, преузето из: Сабрана дела, VIII, Матица српска, 1962, стр. 66-78), 224
Момчило Настасијевић: Међулушко блато (Музичка драма од М. Настасијевића музика од С. Настасијевића) (Српски књижевни гласник, 1928, ХХIII, 3, 235-237), 236
Поводом издања Сабраних дела Јована Дучића (Српски књижевни гласник, 1929, ХХVII, 2, 111-113), 241