Autor: Vojislav Ilić
Strana: 174
► Ostali detalji

"Ima njegova poezija neku jedinstvenu graciju kakvu dotle nije pokazivala naša poezija, nešto eterično, prizračno. To je tamno osećanje i neodređena, lutalačka misao, kazana svečano, harmonično, poetično, sa visinom himni. Za tu poeziju polumraka on je našao idealnu versifikaciju, otmenu dikciju, svečan ritam, naročito fine, glatke, harmonične stihove." (Jovan Skerlić)

I strahom srce učas se pritaji

Gledajuć mutno na jesenji dan

Ah, šta su snovi i beskrajne želje,

Kad život pada kao tihi san!...
Ima njegova poezija neku jedinstvenu graciju kakvu dotle nije pokazivala naša poezija, nešto eterično, prizračno. To je tamno osećanje i neodređena, lutalačka misao, kazana svečano, harmonično, poetično, sa visinom himni. Za tu poeziju polumraka on je našao idealnu versifikaciju, otmenu dikciju, svečan ritam, naročito fine, glatke, harmonične stihove.
Jovan Skerlić
U njegovom delu srpska poezija 19. veka ponovo je u malom prešla ceo svoj razvojni put od klasicizma do simbolizma, često nadoknađujući ono što u stvarnosti, u celini i na vreme, iz ovih ili onih razloga, nije stigla da iživi
Milorad Pavić
Čini se da se značaj Vojislava Ilića ne iscrpljuje u kulturnoistorijskoj dimenziji njegovog čina, u prostoru i vremenu zadanom određenim trenutkom. Zvuk pevanja Vojislava Ilića osluškujemo danas kao šum jedne snažne ponornice koji se, preobražen u modernoj akustici, uporno probija u pevanje ovde i danas. Naročito kao izraz iskonske melodije jezika koji se, oslobođen formalnih stega, organizuje po svojim zakonima, koje je Vojislav osećao u srži. Ako je to osluškivanje tačno, onda je Vojislav Ilić živi pesnik, u metaforičnom mnogosmislu te reči.
Ivan V. Lalić