Autor: Rajner Marija Rilke
Strana: 230
► Ostali detalji

Rajner Marija Rilke je jedan od najintenzivnijih nemačkih liričara, jedinstven u svojim nastojanjima da, oživljavanjem reči do misaone slikovnosti, pomiri lepotu i patnju, život i smrt; filozof samoće, prepun „hrabrosti za večnost”, koji je stvarao u smiraj evropske dekadencije, sa verom u iskupljujuću moć poezije.

Rilke, pojavivši se u tom najgnjilijem splinu, u polusvjetlu građanske i prilično site lirike, oslonjen s jedne strane o stvarnost naturalizma, suviše tankoćutan i živčano istančan, a da se sve to mnogoliko i šareno književno talasanje ne bi odražavalo u njegovom pisanju, stoji u predvečerje grimiznog evropskog požara, kao lice blijedog i uznemirenog neurastenika, koji naslućuje agoniju, a bespomoćan je da se makne.

• Miroslav Krleža

Rajner Marija Rilke je jedan od najintenzivnijih nemačkih liričara, jedinstven u svojim nastojanjima da, oživljavanjem reči do misaone slikovnosti, pomiri lepotu i patnju, život i smrt; filozof samoće, prepun „hrabrosti za večnost”, koji je stvarao u smiraj evropske dekadencije, sa verom u iskupljujuću moć poezije. Prezirući tradicionalnije oblike pobožnosti, koji samo „prihvataju Boga kao datu činjenicu”, sažimajući germansko i slovensko iskustvo svojim panteizmom, smatrao je da su ljudi „beskrajno udaljeni jedni od drugih” i pevao o Bogu koji nije prvi uzrok kosmičkih procesa, već konačni rezultat unutrašnje potrage usamljenog subjekta.

Ovaj hronološki izbor pesama kreće se od prvih mutnih lirskih naslućivanja u talogu lične nemoći i plača nad ništavilom prolaznosti, zalazi u prostore radikalne skepse i postepenog otkrivanja ćorsokaka u objektivnoj poeziji i egzistencijalnom materijalizmu, i strpljivo vas vodi do vrhunca ne samo Rilkeovog nego i evropskog pesništva – Devinskih elegija i Soneta posvećenih Orfeju, gde se pesnik zatvorio u krug nadstvarne gotike, pune apokaliptičnog straha pred zemaljskim zbivanjem, i klečeći, pun mračne vedrine, zazivao spasonosnog anđela.

Ko bi, da kriknem, ko bi me čuo iz četa
anđeoskih? Pa čak i da me nenadno
privine neki na srce: iščileo ja bih
od njegovog snažnijeg bića. Jer šta je lepota
ako ne sam početak strašnoga, koji smo taman
još kadri da podnesemo, pa mu se tolʼko
divimo samo zato što s nehajnim prezirom neće
da nas razori. Svaki je anđeo strašan.