Izabrane pesme Aleksandra Ristovića

Počevši kao pesnik čija su interesovanja išla u pravcu figuracije i prevođenja sveta prirode u stihove, Aleksandar Ristović je tokom stvaralačkog puta postepeno širio svoj izraz, sve više postajući pesnik malih stvari i svakodnevice – naročito od zbirke Ta poezija (1979) nadalje – ali je uvek ostajao veran i pitanjima čovekove egzistencije. Istinu o čoveku pronalazio je u svetu koji se čini plošnim: u stvarima što ga okružuju, u običnim, gotovo neprimetnim predmetima, u sićušnim bićima. Njegova poezija svedoči da se o svemu može pisati – čak i o onome što se obično smatra nepoetskim – i da se ono bitno može izreći i kroz najmanje i najskromnije slike.

Počevši kao pesnik čija su interesovanja išla u pravcu figuracije i prevođenja sveta prirode u stihove, Aleksandar Ristović je tokom stvaralačkog puta postepeno širio svoj izraz, sve više postajući pesnik malih stvari i svakodnevice – naročito od zbirke Ta poezija (1979) nadalje – ali je uvek ostajao veran i pitanjima čovekove egzistencije. Istinu o čoveku pronalazio je u svetu koji se čini plošnim: u stvarima što ga okružuju, u običnim, gotovo neprimetnim predmetima, u sićušnim bićima. Njegova poezija svedoči da se o svemu može pisati – čak i o onome što se obično smatra nepoetskim – i da se ono bitno može izreći i kroz najmanje i najskromnije slike. Ristović se klonio apstrahovanja, nastojeći da iz mnoštva pojedinačnih slika uspostavi celovitost sveta. Njegovu zagledanost u bubice i travu ne treba čitati isključivo kao beg od stvarnosti, već kao način da se ta stvarnost sagleda iznutra. Pesnik je i u takvim okvirima osluškivao znakove svog vremena – od jednoumlja jednopartijskog sistema, preko sukoba devedesetih, do rasapa svih vrednosti. Marko Avramović