Историја структурализма. Том 1, Поље знака, 1945-1966

„Период у којем ће процветати структуралистичка активност јесте период спектакуларног развоја друштвених наука, а нарочито свих нових изданака који покушавају да нађу место под сунцем на једном већ добрано испуњеном терену. Но, те нове друштвене науке су у потрази за легитимитетом. Да би га добиле, оне ће створити себи идентитет заснован на прекиду, и покушати да придобију интелектуалну публику која постаје све већа тих 50-их и 60-их година, а не би ли заобишле традиционалне успостављене позиције. Структуралистички прекид, који ће се овде предочити као научна револуција, привлачећи под свој барјак многобројна дисциплинарна поља, трага за интензивном социјализацијом како би добио партију. [...] Нада у научни препород друштвених наука је у структурној лингвистици пронашла методу, заједнички језик кадар да наметне промену. Лингвистика се тада појавила као модел за читав низ наука којима недостаје формализација. Мало-помало се раширила према антропологији, књижевној критици, психоанализи, па чак и историји, а дубински је обновила модус филозофског испитивања. [...] Леви-Строс је први формулисао тај ујединитељски програм хуманистичких наука, одмах након рата. Под директним утицајем Романа Јакобсона, Леви-Строс додељује повлашћено место лингвистичком моделу у свом антрополошком приступу и надахњује се природним и егзактним наукама како би из њих извукао одређен број логичко-математичких модела или оперативних техника за изградњу своје антропологије. Његова амбиција је да избрише границу између природних и хуманистичких наука захваљујући научној строгости.“У „Историји структурализма И. Поље знака 1945–1966“, Франсоа Дос прати успон структуралистичког похода до његовог зенита у другој половини 1960-их година. Он осветљава шири историјски контекст у којем се развијао тај феномен, излаже и објашњава мисаона полазишта његових главних представника (почев од Фердинанда де Сосира), мапира теоријске линије наслеђивања и мете његових напада, описује интелектуални пејзаж послератне Француске одакле је „структуралистички бљесак“ ширио свој утицај у Европи. Због неупитне важности структурализма и великог угледа његових главних актера (Леви-Строса, Лакана, Фукоа, Алтисера, Кристеве, Барта, Тодорова итд.), ова историја је у исти мах и незаобилазно поглавље интелектуалне историје послератне Европе, чији је он можда последњи велики духовни покрет. Књига је преведена на многе европске језике, а на српском језику се појављује у преводу Оље Петронић.