Историја Српско-бугарског рата 1885. I-II

Мој нараштај имао је тешку али части пуну дужност да води три рата, два за ослобођење и независност Србије, а трећи за политичку равнотежу на Балкану, за осигурање будућности Српства.

Прва два рата васкрсли су Српску Краљевину.

Трећи рат, иако није имао војничког успеха, - а зашто га није имао, то ће се детаљно видети из ове историје – дао је Србији двадесет година времена да се боље спреми за своју националну мисију, спречио је за двадесет година, да се судбина Старе Србије и Маћедоније не реши онако, како је решено питање о Источној Румелији.

Служећи у та три рата као начелник санитетског одељења Врховне Команде Српске Војске, ја сам својим очима гледао надчовечанске напоре нашега народа да одговори својој националној мисији, и зато сам сматрао за дужност, не само да положим јаван рачун о раду војне струке, којом сам управљао у та три рата, што сам учинио у мојој “Историји српског војног санитета”, него да побележим и да сачувам за потоње нараштаје све што сам видео и од самих ратних операција, све што сам могао прикупити поузданих података о свима догађајима у тим ратовима.

Тако су постале моје ратне успомене, које су штампане у моме књижевном месечнику “Отаџбини”, под насловима “На граници”, “Преко границе” и “Сливница” са изричном напоменом, да их штампам као рукопис, као грађу за доцнијег стручнога историка тих ратова. Рачунао сам да ће, ако нико други, а оно за цело Историјско Одељење Главног Ђенералштаба Српске Војске, које за то постоји, узети на се и урадити тај стручан рад, по својој службеној дужности.

Али прође 30 односно 23 година од тих наших ратова, а ми не доживесмо њихову историју. Појединци су штампали своје монографије (Сава Грујића, Јован Мишковић, Стеван Грујић) или су преводили списе страних официра (Љуб. Остојић, Тихомиљ Г. Јовановић, Жив. Г. Павловић) или су своју грађу ставили на расположење страним официрима (Кока Миловановић Билмеку). Говори се да је покојни ђенерал Дим. Ђурић написао историју другог српско-турског рата, али то дело ни до данас није штампано. Историјско Одељење нашег Главног Ђенералштаба није до данас публиковало ништа од свога рада на историји наших ратова.

Сама потреба наставе у стратегији и тактици нагнала је поједине официре, који предају те предмете у нашим војним школама, да ме замоле, да прештампам у засебне књиге моје ратне успомене, јер “кад год им треба да цитирају догађаје из наше ратне историје они морају да упућују на “Отаџбину” до које је данас тешко доћи.