Istina, lepota i granice znanja: put od nauke do religije

Odnos između nauke i religije ne može se svesti na prosto izbegavanje kontradikcija. Usklađivanje verskih učenja s postojećim naučnim teorijama očigledno je važan preduslov za dijalog, ali mi se čini da teolozi treba da preuzmu mnogo aktivniju ulogu u ovom procesu. Da bi premostili duboki jaz koji trenutno razdvaja ove dve discipline, oni moraju da se potrude da saznaju što je moguće više o novim naučnim otkrićima, i da bar donekle razumeju jezik kojim se služe matematika, fizika i biologija. Ako to ne urade, šanse da se promeni postojeći status kvo biće znatno umanjene. Da bismo bolje shvatili kakvu korist teologija može imati od ovakvog pristupa, zamislimo na trenutak da je ljudsko znanje nalik balonu koji je potopljen u „more“ nepoznatih istina. U ovoj metafori svako novo otkriće predstavlja širenje balona, koje automatski povećava njegovu kontaktnu površinu s „beskonačnom misterijom“ koja ga okružuje. Ako ovoj „beskonačnoj misteriji“ damo njeno uobičajeno teološko značenje, sledi da sticanje bilo kakvih novih znanja mora da ima pozitivnu konotaciju (pošto nas na izvestan način približava Bogu). Nije, naravno, neophodno naglašavati da će prava suština ove duboke „misterije“ ostati zauvek van našeg domašaja. To ne znači, međutim, da je ne treba proučavati i da nema smisla verovati da nam svaki novi pomak u ljudskom znanju pruža nešto bolju sliku o njenoj prirodi. U tom pogledu nauka može veoma da koristi teolozima, ali samo ukoliko prethodno steknu uvid u neka od njenih najznačajnijih dostignuća.