Иреалистичко доба - српска књижевност од 1990. до 2010.: критичка пролегомена

Књига Иреалистичка књижевност Стојана Ђорђића представља први покушај књижевноисторијског сагледавања српске књижевности на размеђу 20. и 21. века, пре свега главних еволутивних токова и промена на основу којих се тај период може издвојити као засебна целина.

Аутор полази од ширег друштвено-историјског контекста и промена у свету и код нас (рушење Берлинског зида, пад комунизма, ратови на просторима бивше Југославије и њен распад, процес друштвено-економске транзиције), нуди аргументе за временско разграничење и описује поетичке промене у српској књижевности тога доба – од којих су најважније слабљење постмодернизма, напуштање миметичке поетике и прелазак на иреалистичку књижевност. Издваја процес естетизације и јачања аутономије књижевности као окосницу континуитета српске књижевности током целог 20. века, прати главне иновације у уметничком надахнућу, сензибилитету и поступцима обликовања и, најзад, назначује најзапаженије уметничке домете српских писаца од 1990. до 2010. године.

У свом приступу, Ђорђић покушава да одржи континуитет с најбољом традицијом српске књижевне историографије, на коју се највише ослања и у коју уноси извесне иновације, као што су књижевнокритичка аргументација и конкретизација уметничких значења и естетских квалитета у одабраним књижевним остварењима, те пребацивање тежишта са стандардних књижевноисторијских структурних јединица (епохе, правци и писци) на поетичке промене и појединачна књижевна дела, која уједно постају кључни предмет истраживања, сазнавања и вредновања књижевне историје.