Најсажетији закључак који се у духу читаоца може учврстити током и након пажљивог проласка кроз студију академика Тамаша гласи:
Досад формираних једанаест свежњева хеутеранистичко-белетристичко-хибридног венца „Сневајући звезду Хеутераније” Владимира Кирде Болхорвеса (пет романескних и пет поетских томова, плус докторска дисертација из домена теорије и социологије књижевности) чине подухват који треба поштовати и реално сагледавати. идеје које су аутор и његови књижевни јунаци у разним околностима експлицирали – а, морам рећи, има међу тим идејама и врло необичних, изванредних, подстицајних, и дискутабилних, у антрополошко-филозофском смислу провокативних – код неких читалаца ће разбуђивати жељу да се и сами укључе у расправе којима током рецепције „присуствују”. Наравно, романескни и поетски Владимирови томови не састоје се само од дискусија. Прожети су и многим дојмљивим описима природе, те разних догодовштина главних и споредних ликова, обогаћени су и њиховим медитацијама, рефлексијама, емоцијама. Неки од тих ликова су екстравертни, другима је довољно да буду сами са собом. Као да слушају гласове Пола Валерија, који је говорио: Чак и ако моје дело није никакво, оно је драгоцено. Ја га чувам за себе.
Дакле, Болхорвесово стваралаштво је, као и Валеријево, знак вере у себе. У оно што овај необичан аутор, можда чудак, можда чаробњак, како би рекао колега Тамаш, као романсијер, песник, социолог и теоретичар књижевности – и најзад, али не и на последњем (напротив, на првом) месту, као творац хеутеранизма – ствара. Он нас подстиче да се запитамо: Шта ли треба још да очекујемо, шта ли ћемо још да добијемо од њега?
Драган Коковић
