Има ли овде Срба

У сусрету с овим упечатљивим огледима, онима који дуже памте спонтано се буде сећања на оригиналне и продорне аналитичке коментаре младог Вучелића из оног старог, доброг НИН-а. Иста бритка мисао, духовит обрт, гипка реченица, способност раздвајања битног од небитног и чврста увереност у исправност онога што се као порука упућује јавности. Искуство је у међувремену засводило страст, али је ни у чему није пригушило, док су полемичке стрелице сада усмерене ка само привидно новим а заправо увек истим метама. Срце му је непомерљиво на ‚левој страни‘ (што ни анатомски није баш нека аномалија) а темељне вредности о које се ослања и за које се својим пером истрајно бори јесу најшире схваћена слобода и национално достојанство.Треба ли наглашавати да је данас, у време циничног глобализовања политичког лицемерја моћних и релативизовања, све до укидања, ‚превазиђеног‘ начела државног и националног суверенитета, Вучелићева одбрана слободе и националног достојанства с позиције класичног, полузаборављеног поимања државног разлога, за многе безнадежно ‚политички некоректна‘. Баш зато његови истомишљеници, којих је неупоредиво више но што се они други надају, јер Срба има, с радошћу дочекују његове уводнике, док би неистомишљеници морали пажљиво да их читају.
проф. др Дарко Танасковић

Има једно место у њој које, по мом суду, сажима и у једну жижу смешта оно што је битно како за целину портрета аутора и књиге, тако и времена у којем се она појављује. Одговарајући у једној од својих полемичких реплика у овој књизи на примедбу да сарадници ‚Печата‘ воде оне битке које је њихов уредник деведесетих година изгубио, Милорад Вучелић каже: „Победника и победе је код нас толико да су Србији преостали само порази. Овај исказ, поред наше стварности, дотиче и једну веома важну тему која у много чему пресеца наше историјско искуство. То је однос победника и поражених.
Мило Ломпар