Игре пролећа и сене

“У збирци кратких прича Игре пролећа и сене Марије Пргомеље, сусрећемо се са симпатичним квадратом који чине књижевност, љубав, смрт и…кафа. У центру овог текстуалног простора, налази се самосвесни приповедач, али не онај постмодерни, који ужива у негирању могућности постојања приче. приповедач у збирци прича Игре пролећа и сене, приповеда о простору у коме се укрштају живот (пролеће) и његове сене (књижевност). Живот, то су каталози различитих типова љубави, а сене, каталози омиљених писаца, саговорника и нежних пријатеља. Управо присуство књижевности даје овој збирци нешто интимно и топло, нешто ведро и лако, јер књижевност тупи немилосрдност живота, а само приповедање, моћ приповедања, сугерише да је живот, у коме се приповеда, ипак леп. Ако ништа друго, оно зато што у књижевности, после трагедије, све увек може бити и другачије, за разлику од живота, где, само испуњавамо своју суднину, како би отприлике казао омиљени писам Марије Пргомеље.” Слободан Владушић