НЕУПИТНА ИЛУЗИЈА СРЕЋЕ: ИЗГУБЉЕНИ ЗАВИЧАЈ
Осећам се нелагодно, дакле постојим.
Г. Грин
Трактат о скитничком отпадништву из раја Рената Бујаковића Иберов пулс има натукницу свог претпостављеног смисла у поднаслову: Филм, роман можда стрип. Преточено у језик сажетости и практичне свенародне, такорећи планетарне погодбе споразумевања, можда би се могло протумачити да је реч и о кратковечној доживљајности филма, и о заводљивој причљивости деветнаестовековних романа, али надасве и о савезу са претпоставком настављања, које је први и јединствени стрип донео као аквизацију настављања. Некадашња Јулија Џонс у насловници давног стрипа који није допуштао смрт, вечити одлазак, јер ће се она појавити и у сутрашњем издању новина, тих некадашњих јутарњих молитви савременог човека, као да је невидљива икона и дан данашњи.
Међутим у случају Иборовог пулса реч је о павани за умрлог бунтовника без разлога. Његов је живот, све у исти мах, са свим атрибутима наше свеукупне џунгле на асфалту, све са клоновима и мутантима, тржним центрима и близанцима из епрувете, доживљава се као страшни суд који траје, који је, унеколико, налик на одложени, тек сасвим мало најављени суицид врсте оних који још осећају, дишу, имају сећање, понеку емоцију, сасвим залудну и нефункционалну успомени за интерутерински сан.
[…]
Вујаковићев трактат далеко надилази међе фантастике баш зато што је стварноснији од нашег сивила и оскудним, јер често напуштаних и девастираних, облика комуникације. Ибору су, у пакленим мукама борбе и негованог мазохизма, други неопходни. И тај потез издвајања, та пружена рука додиру оног бића које остаје после нас, свемогућ је пдатак о пркосу, о ономе што фељтонисти зову надљудски напори. Вујаковић је написао књигу која опсесивно размиче наше сужене видике, постављајући с времена на време, али упечатљиво и продорно, осветнички блиска скици наше крађе свакодневне, крађе времена, у континенталном мраку, тој непојамној тмини заборава. Свакако припадајући неидентификованој телесној интелигенцији атрибут померања граница баналног смисла, Вујаковић је, упорно, истражујући до дна, до последњег откуцаја срца, наш микрокосмос, показао наше крхке дијалоге као присуство друге обале, а наше муке по Матеји, у Баховим фугама, као тајанствену тачку постојања самог. Књига узноситих сећања на бол, на жртву. Можда и на последњег праведника који се, као у роману Андре Шварц Барда, приноси као залог опомене, сведочанство страве и рпогона. Немојте ме стога ни питати у коликим је размерама овај спис о рингу наше вечитости актуелан и узбудљив.