Hronospore 2 - eseji i komentari

Moje očuvanje sećanja nema ničega zajedničkoga sa nostalgijom. Nostalgija je prva žrtva svake nove naracije koja mobiliše vešinu: hajdemo da razrušimo grad u kojem je fabrika topljenog sira Buco, koga se svi nežno sećamo, koju sada drže drugi, koji su nam sir ukrali, koji su Buca silovali, itd.

Ja ne znam šta sve moje sećanje može, niti kako ga kontrolisati. Stoga ga moram stalno propitivati. Pišem, da bih se sećala.

Moj cilj nije fiksacija, primera radi, male crne haljine i promene sećanja na nju, već razumeti šta je rat, za koji znam šta je uradio maloj crnoj haljini i mome sećanju. Ako budem razumela tu intervenciju, biću bliže razumevanju svoga nepokolebljivog uverenja da nema opravdanog rata. Ima samo opravdanih reakcija na rat – odbrana, bekstvo, dezerterstvo. Pojedinačna odgovornost postaje kolektivna onoga trenutka kada izostane državna i društvena akcija protiv ratnoga zločina. Što se više ona odlaže, tim više pojedinačna odgovornost prerasta u kolektivnu.

Zanima me i zaokret među onima koji su uistinu patili pod Miloševićevim režimom. Zastrašujući pad posle pada (mislim na oktobar 2000) izazvan je perspektivom boljitka. Zoran Ðinđić je pao kao simbolička žrtva etičkoga poraza onih koji su ga podržavali.

Autor