Hronika sitnica

Izabrane pesme nagrađivanog pesnika i književnog prevodioca

Alen Bešić se knjigom izabranih pesama predstavlja kao večiti poetički Odisej,ali i kao savremeni nomad koji spaja iskustvo istorije književnosti i geografskihtoponima sa dubokim promišljanjem egzistencije i sopstva – čas u jeziku, časizvan njega. Gradovi i mesta su usputne stanice, refleksije iskustva, što će potompostati vezivno pesničko tkivo posmatrano pod mikroskopom stvaralaštva.

Mehanika Bešićevog jezika precizna je i uvek pomalo sluti na neumitnost, ali ipotrebu za otklonom pred tek otkrivenim poimanjima stvari i sveta (ponuđenihslika). Hronika sitnica posmatra nas kroz mnoge oči kako bi prikazala precizanpopis nekad predmeta, nekad pojava, tih sitnica što čine svet i vidljivog inevidljivog, a potom nas, odjednom, ostavi same u sobi iz koje su iščezle stvari igde jedino možemo da se bavimo sobom, u ogoljenosti suočavanja sa istinom.

Raduje me da Hronika sitnica vraća poeziju Alena Bešića čitaocima, jer je onneosporno jedan od najznačajnijih pesnika svoje generacije, a ovaj jedinstveniizbor to i potvrđuje.

(Jasmina Topić)

Subjekt ove poezije stalno se nalazi u egzistencijalnom međuprostoru, a uizvesnom smislu i u međuvremenu, u nekakvom trajnom unutrašnjem raskorakukojeg karakterišu melanholija (žal za nečim što se ne može imenovati), sumnja,samopreispitivanje, kao i čežnja za idealnim jedinstvom bića i jezika, reči i stvari

(„između riječi i stvari nikad ne biraš stranu”). Navedeni stih, možda i nesvesno,možda nehotično, jeste jedno od ključnih ishodišta ove poezije. Tri dosadašnjeknjige pesama ovog pesnika, sve tri relativno malog obima, objavljivane opreznoi sa velikim vremenskim razmacima – „U fligranu rez” (1997), „Način dima” (2004)

i „Golo srce” (2012) – pokazuju strpljivo, strogo, pažljivo i jezički ekonomičnokretanje ka tom stihu, ka toj spoznaji.

(Marjan Čakarević)