У распону од Нечисте крви Борисава Станковића и Беспућа Вељка Милићевића до Романа о Лондону Милоша Црњанског и Омерпаше Латаса Иве Андрића, књига Предрага Петровића опцртава поетичке видике српског романа у двадесетом веку. Док је на почетку столећа фокусиран на интиму усамљеног појединца који осећа фројдовску нелагодност у култури, у годинама након Великог рата роман своју поетику успоставља у контексту историјског слома вредности. У другој половини века модернистички јунаци суочавају се с политичким и идеолошким изазовима, преиспитујући изражајне могућности и хуманистичку снагу књижевне речи у тоталитарном друштву.
У компаративним анализама Предраг Петровић прати како романи Милоша Црњанског воде дијалог са руском а Растка Петровића с америчком културом. Однос романа и филма још једна је значајна тема ове књиге у делу посвећеном поетици црног таласа.
Пратећи линије континуитета у модерном роману ова књига посебно наглашава две: обликовање слике света као позорнице – у остварењима Андрића и Црњанског – и формирање жанра кратког романа – од Беспућа и Дневника о Чарнојевићу до Кишове Мансарде и Селимовићевих Тишина .