Хомо аестхетицус: Откриће укуса у демократском добу

Циљ овог дела је да представи значајне појмовне тренутке у историји демократског индивидуализма или модерне субјективности. Из разлога које сам разјаснио у првом поглављу, поље естетике поље је на којем су, и данас још, наслаге такве једне историје највидљивије и најбогатије значењима. Морао сам држати оба краја једног крхког ланца: с једне стране да изнова схватим одредбе субјективности тамо где су биле најизричније формулисане, а то је у философији, а да ипак не одустанем од тумачења извесних аспеката једне дисциплине, естетике, која је срећом неодвојива од конкретне историје уметности. Све тешкоће проистичу из тога што философија, за разлику од историјски наука, не припада ономе што смо уобичајили да зовемо “општом културом”. Љубитељлима уметности, па и ерудитама, нису увек блиска дела Лајбница, Баумгартена, Канта или Хегела.