Химерина крв: роман о Дучићу

Године 1943. Јован Дучић, велики песник и дипломата, налази се у Америци. У кући на обали језера Мичиген он у сећање призива сцене из тешког детињства, хапшења и прогоне које је доживео од аустроугарских власти због патриотског рада. Здравље му је нарушено, нарочито након вести о Јасеновцу, али га то не спречава да пише своје последње редове и прогласе. Љут и бесан, разочаран у југословенство, свом секретару започиње причу о узбудљивом животу, присећа се мостарских дана, дружења са Алексом Шантићем, али и Бијељине и прве велике љубави. Говори о својим сусретима са Пашићем, Аписом, кафанским данима са Нушићем и Танкосићем, али и о првим љубавним аферама у српским новинама, чији је учесник био. Дане у Риму сматра најуспешнијим, где се као дипломата „рвао и поштовао“ са Мусолинијем и потајно се надао да ће му Дуче изручити Павелића, јер је желео лично да му стави омчу на врат. Све време га кроз римске дане прати и мистериозна А., краљева рођака, удата жена упола млађа од њега, са којом је у страсној вези.

„Јован Дучић је сумњао да Французи могу разумети Достојевског. По њиховом мишљењу живот је сам по себи превише компликован. Улога нашег духа је да га поједностављује и сређује, а не да га додатно компликује. У свом новом роману о Дучићу, Славиша Павловић показује да је заправо комплексност извор трајног интересовања за песника и његово дело.“ Владимир Пиштало

„Мало је оних који нису чули за Јована Дучића. Није мало ни оних који не знају ништа о његовој биографији. Славиша Павловић је својим новим романом, на начин достојан оног што је вредно у српској књижевној традицији, успео да осветли један аспект личности највећег љубавника међу српским песницима и највећег песника међу српским љубавницима.“ Владимир Кецманови