У надахнутом опису Свете Горе средњовековни аутор Нићифор Григора за њу каже да „већину времена пребива у чистим зрацима сунца“. Светлост која долази из небеског царства изнад сунца чини Свету Гору оним што у духовном смислу јесте, Земаљски врт Пресвете Богородице, док сунчева светлост обасјава Свету Гору као нигде друго и природно одређује ритам монашке свакодневице, данас исто као и вековима пре. Усклађеност монашког живота с ритмовима сунца огледа се двојако, временски – распоредом дневних монашких активности током године и просторно – аксијалном оријентацијом цркава као кључних манастирских објеката, са заласцима и изласцима сунца као кључним оријентирима. У том смислу схваћен „светлопис“ Хиландара и Свете Горе тема је ове књиге.