Helikopter mog ćaleta

Moto ove knjige Srđana Đurića mogao bi biti: „Svuda pođi sebi dođi!“ Tako je i njen autor svuda polazio, a ostajao pri sebi.
Sve je obično u ovoj knjizi, a nije obično. I ona time pleni.
Sastavljena je kao mozaik priča iz svakodnevnog prestoničkog života, koji je u njima jednostavniji i puniji negoli što se čini ili pretpostavlja. Prestonica je samo ambijent, a život se odvija na neodoljiv način – sam po sebi, vredan svake priče i sveden na samu srž pripovedanja.
Priče su ispisane sažetim rečenicama. Pisac drži reč na ceni, kao da je sebi zadao zavet da se spasava od ispraznosti, da čitaoca zamisli a da ga ne umori ni dužinom iskazane priče, ni pitanjem: šta je pisac hteo da kaže. Sve što je hteo – tu je u filozofiji običnog života: suprotstaviti se sopstvenom otuđenju, zato ovde nema priče. Svaka priča živi sa autorom. I kad piše o drugima propušta priču kroz sebe. Za trenutke koje određuje život dovoljne su reči kojima se živi.
Posebno pulsira toplina u pričama posvećenim deci i detinjstvu, bilo da autor gleda decu ili da se seća svog detinjstva. Lepo je kad se reč đed doživljava kao titular, a dirljivo kad majka grleći sina grli svet.
U ovoj knjizi vera u ljubav i prijateljstvo sve preovladava. U njoj su kratke rečenice i zagrljaji dugi.

Milovan Vitezović