HARMONIJA

Mira Popović ispisuje uverljive priče u kojima usud sudbine igra posebnu ulogu. Njeni junaci se, naime, zatiču u haosu sudbonosnih događaja u kojima često ne uspevaju da se snađu, te propuštaju pravu priliku da utiču na tok zbivanja i gube kontrolu nad svojom sudbinom.

Pišući o pričama iz prve pripovedačke zbirke Mire Popović, Vasa Pavković je uočio da ona „ume da pripoveda gotovo klasično modernistički, ali se ne libi ni rizika istraživanja drugačijih obrazaca”. To je uočljivo i u ovoj zbirci, posebno u dužim pričama u kojima je Mira Popović vešto koristila fragmentarnu tehniku pripovedanja. Najbolji primer je naslovna priča, ,,Harmonija”, možda i najbolja priča u ovoj zbirci. No, duh eksperimenta najbolje se vidi u poslednjoj priči, koja – objavljena posle sadržaja – nagoveštava nova spisateljska traganja Mire Popović. U ovoj priče se, naime, pojavljuju naslovi svih drugih priča u zbirci, te ona tako postaje neka vrsta natknjige, knjiga koja u ešerovskoj igri guta samu sebe samo da bi se, trenutak kasnije, ponovo pojavila pred nama.

Zbirkom priča Harmonija Mira Popović je potvrdila svoj nesumnjiv pripovedački talent i zauzela značajno mesto u srpskoj ženskoj prozi.

Iz recenzije Davida Albaharija