Границе ишчезавају, зар не?

Књига Саве Бабића, Хамвашевог преводиоца на српски језик, под насловом Границе ишчезавају, зар не?  аутографски је роман о рецепцији Беле Хамваша у српској, потом и у мађарској књижевности и култури, па и у свету…

Књига се састоји из два колосека који се, како наводи Бабић,  међусобно смењују и допуњују. У првом, под називом „Маргиналије”, налазе се краће белешке (којих има чак 1383) писане током три деценије везано за рецепцију Беле Хамваша у јавности, почев од првог Бабићевог сусрета с једним Хамвашевим текстом „Есејом Дрвеће“, објављеним на мађарском језику у новосадском часопису Хид” 1970. Овим записима налази се исцрпна занимљива историја Бабићеве потраге за Хамвашем и његовим рукописима, искушења око превођења и муке око објављивања, проблеми с издавачима и задовољство сусрета с „хамвашевцима”, медијски одјеци, пријем и отпори који су пратили улазак Беле Хамваша у српску културу.

Други колосек књиге, насловљен као „Пропланци”, садржи целовите текстове о Хамвашу објављиване у периодици, есеје и разговоре посвећене његовом стваралаштву, а оваквих прилога има тачно 237. Уз то, као поклон читаоцу који укаже поверење оваквом низу текстова, додате су у дну страница, у дугоме низу, хронолошки поређане Хамвашеве мисли којима се, како истиче Бабић, треба враћати као објектима за медитацију.

Ова обимна књига на око шест стотина страница великог формата чита се као јединствена хроника открића једног великог писца и посвећеничког труда његовог преводиоца и тумача да његови текстови и књиге стигну до оних којима су намењени.