Grad zvani Armagedon

Konstantinopolj 1453.

„Velika i važna priča. Mnogo akcije, živopisnih likova i sudbinskih preokreta.“ Sajmon Skerou

Mi dolazimo, Grče.
Penjemo se na tvoju najvišu kulu, po tim veličanstvenim zidinama. Ti bedemi štitili su te hiljadu godina. Odupirali su se svim našim napadima. Ispred njih, tamo gde su nekada bila tvoja polja i vinogradi, sada su rovovi i topovski položaji. Prazni, zasad. Očekuješ li da ih ispuni još jedna na neuspeh osuđena vojska islama, slična svim mučenicima koji su dolazili i propadali ovde?
Ne. Jer ovog puta smo drugačiji. Ima nas više, tačno. Ali nije samo to. Doneli smo nešto drugačije.
Zatvori oči. Čućeš nas pre nego što nas budeš ugledao. Uvek dolazimo sa sviralama. Mi smo narod koji voli galamu. Oni naoružani dolaze iza.

Konstantinopolj. Grad koji je srce prostranog Vizantijskog carstva već hiljadu godina. Grčki dragulj koji Turci priželjkuju. Godina je 1453. Imperija je svedena na ono što leži unutar gradskih oronulih zidina. Ipak, za jednog čoveka Konstantinopolj i dalje predstavlja mesto na kojem ga čeka sudbina. Mehmed II, koji je tek napunio dvadeset godina kada je postao sultan, dovodi sto hiljada vojnika, nadmašujući broj branilaca grada sa deset prema jedan, i najsmrtonosniju pretnju sa kojom se grad do sada sreo – najveći top na svetu. Ali grad je mnogo više od stenja u bedemu jer je sudbina Konstantinopolja neraskidiva od sudbine njegovih stanovnika. Poput Gregorine, plaćenika i prognanika koji se vraća u omraženo mesto koje je nekada voleo. Teonove, Gregorinog brata blizanca i izdajice. Sofijine, koju su volela oba brata. Lejline, mistične žene i asasina, koja će potražiti sudbinu u plamenovima...

„Hamfriz dikensovski govori o padu ovog veličanstvenog grada dok niti priče plete kroz sudbine vojnika, sultana, proroka i pripovedača. Uspelo mu je da na idealan način spoji dobro izgrađene likove sa uzbudljivim akcionim pasažima.“ Buzz Magazine