Говор и ћутање Андрићевих јунака

Андрић је највише говорио онда када је највише ћутао. – Ратомир Дамјановић У прозном свету Иве Андрића говор и ћутање, глас и тишина нису супротстављени као присуство и одсуство, већ као два облика исте стварности. Говор је покушај обликовања унутрашњег, његово излагање поретку смисла; ћутање је граница тог покушаја, простор у коме оно што је речено налази своје мерило и последицу. Тишина не означава недостатак гласа, већ присуство онога што глас не може да обухвати. Управо у односу између изговореног и прећутаног настаје значење: реч добија тежину тек у односу према ономе што остаје изван ње.