ГОМБРОВИЧ. ЈА, ГЕНИЈЕ

Други том биографије Витолда Гомбровича почиње сценом наредног чина, постављеном у стану у Улици Венецуела 615 и кафани „Рекс“. Будући да је одлучио да остане у Латинској Америци, писац почиње борбу за превођење своје књиге Фердидурке. Тако у његов свет укорачује млади Алехандро Русович, једна од најзначајнијих личности његовог живота. Суочен са све већим материјалним тешкоћама, Витолд, који је већ прешао четрдесет година, принуђен је да прихвати прво стално радно место и запошљава се као банкарски службеник. Преломни тренутак биће успостављање везе са париском Културом, која ће објавити одломке његовог Дневника и Трансатлантика. Гомбрович поново постаје писац који се чита, али ће му тек француски преводи његових књига и стипендијски боравак у Немачкој 1963. године омогућити да се врати у Европу – на палуби брода „Федерико К.“. Напослетку проналази мир и постаје старији господин из Ванса, који ишчекује Нобелову награду заједно са својом младом животном сапутницом Ритом Лаброз. Измучен астмом и срчаним тегобама, умире 1969, не дочекавши ту најважнију књижевну награду и остајући „најпознатији непознати писац“.
 
Изузетност ове биографије је што се у њој не одражава само Витолд Гомбрович него и комплетна Европа, као и врење њене културе у 20. веку, у позадини компликованих историјских догађаја.