Глумиште сенки

Ана Смиљанић своју искуствену сен задржала је на хартији, она је отргнута од земљине теже, пријатна у тихости написаног штива, чије слово у ваздуху оклева да галопира за празнину чију тајну једино молитва може загрлити стихом или прозним фрагментом.

Биографска елементарност ове књиге нас уверава колико је сан моћни чувар у потопу беспомочних минута, тренутака када Ана Мари залази у наше сумрачне улице да нас светлосно нађе пред огледалом које разоткрива мислено лице обојено за Хиљаду и једну ноћ пред карминским руменилом неба.

„Ана Мари, где си нестала оне кишне ноћи из овог света, када сам у постељи нашој грлио само твоју вечност, две крсне славе и мимоилажење беспомоћних минута.“