Глад и тамница

ПРЕДГОВОР
СЛОВО О ДАНГИЋУ КАО ЧОВЈЕКУ И ПИСЦУ

Најбољи људи српског народа били су често одвајкада занемаривани, потискивани и заборављени. Чак и народно сјећање и епска традиција знали су, по неком волшебном и уврнутом психолошком механизму и кључу, прехвалити, посветити и овјековјечити људе скромнијих, па и сумњивих, моралних и стваралачких способности, а заметнути траг и сасвим избрисати из сјећања бројне најбоље и најплеменетије људе. Из времена у вријеме, из удеса у удес наш народ је тако дуж свога повијесног постојања несвјесно вршио мисаоно и морално самосакаћење и замагљивање базичних представа о животу, свијету и духовном позвању човјека. Када се то несвјесно и неосвијештано властито самосакаћењем зброји са истрајним настојањем непријатеља да нас преуме и претопе у сопствене нечовјечне ликове и моделе „људства“, или да нас сасвим избришу са лица земље, онда за резултат имамо не само национално раскрјењивање већ и духовно и морално пропадање нашег народа. То ће рећи његово потпуно изрођивање и обесчовјечење. Национална штета и невоља од таквог занемаеивања и заборављања најбољих, које је врхунило управо у минулом вијеку, баш зато је већа што се ради о комплетном вишеструко обдареним људима чији лични примјери живота и дјелатности свијетле свима осталима и указују на исправне начине живота у лавиринту наше свјетовне егзистенције…