Гилберт Кит Честертон: Наполеон са Нотинг Хила

Поглавље I
Уводне напомене о умећу прорицања

Људски род, коме многи од мојих читалаца припадају, играо је дечје игре од самог почетка, и вероватно ће то радити до краја, што је права мука за оне ретке људе који су одрасли. А једна од игара којима је најприврженији зове се „Чување сутрашњице у тами“, који су назвали такође и (сељаци из Шропишира, уопште не сумњам) „Превари пророка“. Играчи слушају веома пажљиво и са поштовањем све што мудри људи имају да кажу о ономе што ће се догодити у следећој генерацији. Играчи затим сачекају док сви мудри људи не умру, и лепо их сахране. Онда оду и раде нешто друго. То је све. За један род једноставног укуса, ипак, то је велика забава, пошто припадници људског рода, будући деца, имају дечију самовољност и потајност. И никада од почетка света нису радили оно што су мудри људи сматрали неизбежним. Прича се да су каменовали лажне пророке; али би каменовали и праве пророке са још већим оправданијом радошћу. Појединачно, човек може да представља многе или више разумну појаву, која једе, спава и кује планове. Али човечанство као целина је променљиво, мистично, непостојано, раздрагано. Људи су људи, али човек је жена …