„Србослава Вуксан нам на интензиван, реалистичан и жесток али и магичан начин кроз јунаке у својим приповеткама приказује, уз наглашену фантазмагоричност Париза какав не познајемо – Париз из сенке. У амбијенту осенчених простора, створена је и развила се једна синтетичка, наглашено аутобиографска литература с тек приметним утицајем атмосфере Адгар Алана Поа и смисаоности постојања и трајања људског живота једног Кафке. Приповетке између сна и јаве, на тренутке с хичкоковским заплетима, са елементима реалне фантастике у метафизичком поимању стварности… Ова књига се одликује на моменте грубим и нестварним сликама света али је приповедач стваран. У том контексту треба тражити и ову књигу, која вас засигурно неће оставити равнодушним.“
Др Жарко Димић
„Симбиоза, метафизичког и реалног представља својеврсно естетско језгро, које говори о једној приповедачкој индивидуалности, наслутивши, да се иза оваквог одредишта крије *магијски чвор*. Документарни жанр, са елементима модерне аутобиографије, ситуиране у метафизичко поднебље паралелних светова. У класичну форму приче смештено је мноштво приповедних матрица, међу којима издвајамо прозну обраду сна и сновног, као реалних доказа једне нереалне реалности. Писац сном не утврђује реалност, он је њим најављује: сан је манифестни знак у једном класичном прозном облику…“
Јездимир Раденовић
„Имагинација С. В. долази из средишта митске нигдине, која никада није метафора, већ увек персонификација празнина смрти. Полутар између подземног света душа и звезданог пакла. Из седишта самртне празнине нигдине, њене приче рађају се и хране из сопствених сенки. Својим чудесним делом, успела је да продре у ту бескрајну метафору нашег времена.“
Стеван Вукајловић
