Гађење

Гађење је тако дубоко укорењено у телу да су неки теоретичари оклевали чак и да га класификују као емоцију у пуном смислу, сматрајући га сличнијим невољној реакцији. Стога је Колнаијева анализа практично јединствеа у 1920-им. Колнаијев рад, својим живописним третманом специфичности аверзије, подстиче растуће филозофске и психолошке студије емоција. Његов сопствени приступ проистиче из феноменологије и методолошки је најближи радовима филозофа као што су Хусерл и Мајнонг. Као и њих двојица, Колнаи пише сложеним стилом. С друге стране, његова детаљна концептуална анализа није оптерећена било којим општим системом и добро се уклапа у методе аналитичких филозофа. Штавише, Колнаи је осетљив на привлачност као и на одбојност гађења, а његови увиди се слажу и са неким од запажања психоанализе. Психоанализа је наравно једна од неколико школа мишљења које никада нису занемариле феномен гађења. Колнаијев рад тако спаја не само феноменологију и аналитичку филозофију, већ и филозофско и психолошко проучавање емоција, и из тог разлога су његове идеје актуелне и данас.