Filozofija nauke

Kada su se odvojile od magije i mita, koji im (istorijski) prethode, filozofija i nauka na zapadu su se našle na istom poslu, koristeći gotovo iste metode. Jer ono što je kazao prvi od filozofa, Tales iz Mileta: „Svet je jedan”, prosta je parafraza najčuvenije od jednačina E = mc2 iz prošlog stoleća Alberta Ajnštajna, po kojoj je energija ono jedino što postoji u svemiru, dok je materija samo jedan od oblika u kome se ona ispoljava.

Naime, svojstveno je nauci da se priklanja onome što je realno, razumsko, čulno, a filozofiji pak, uz to, da polazi od nerealnog, iracionalnog, imaginarnog i sl. Ipak, može se reći da su se najznačajnija otkrića u fizici, ili astronomiji, po dužini istorije, našla pre na tragu ovih drugih, filozofskih načela. Recimo, to da Zemlja leži nepokretna u svemiru, nama je dato u iskustvu kao inteligibilno i čulno uverljivo, da bi Kopernik, Galilej i dr. dokazali da to nije tako, kao što su i sami pojmovi mirovanja i kretanja relativni (dakle, filozofski), budući uvek u odnosu na nešto drugo, a ne sami „po sebi”.

A pokazano je da su relativni i pojmovi prostora i vremena (Ajnštajn), štaviše, da je reč o jednom istom pojmu prostor-vreme, da bi jednako neinteligibilna bila za nas i shvatanja o zakrivljenosti tog prostora-vremena, odnosno, o dužini tela koja se skraćuje pri velikim brzinama i vremenu koje u istoj prilici sporije teče itd.

Vidimo tako da su se nekolike, po sebi neočevidne ideje, koje „priliče” radije metafizici, ovaplotile ovoga puta u najtačnijim naukama o prirodi, potvrdivši, uz to, svoju istinitost u praksi. I utoliko što je ostao da traje zauvek problem „jaza” između činjenica iz iskustva, od kojih polazi svaka nauka, i apstraktnog mišljenja (formulacija hipoteza, načela, zakona), kojima je zabavljena filozofija. A što ide u prilog suštinskog preplitanja naučnog i filozofskog mišljenja od samog početka.