Fibonačijev gambit

„Фибоначијев гамбит” представља успело књижевно дело, које плени темом и књижевним поступком. Пишчева ерудиција, претопљена је у оригинално романескно штиво у којем доминира гротескно и иронично.

У питању је живописан хронотоп путовања кроз простор и време, у којем су јунаци, идеје, сусрети и мисли повезани у алегоријски дијалог са духовним наслеђем различитих цивилизација и култура… али и филозофије тениске игре. Идеја водиља је да је техника Зен-будизма, која је примењивана у древном Јапану у мачевалечкој обуци самураја, идентична са обуком тенисера, и да се њеном применом, кроз натчовечански тренинг, изграђује Осуђеник-на-успех.

Роман, успостављајући своју стварност, која успешно кореспондира са стварношћу читаоца, увлачи и њега у овај дијалог који надграђује прототекст, па се у неким фазама понирања у параболично штиво, и јунак и читалац нађу у својеврсном лавиринту, из којег излаза нема, тачније, којима има само улаз…

Једрећи беспућима Бројгелове слике „Слепци воде слепе”, писац поставља кључно питање романа, од чијег одговора се „кроји” људска судбина: „Да ли је човекова суштина у верности Истини, или у покорности Стварности?” (Сервантес)

Ратомир Дамјановић