Феноменологија и вишезначност књижевног дела: Ингарденова теорија опализације

Двосмислица је омиљено средство изражавања пророка – питијски говор! – и дворских будала. Добар део свог успеха и угледа ове две професије захваљују употреби нејасних и вишесмислених исказа.
Уколико се пророчанство не испуни, двосмисленост са којом је изречено обезбеђује одступницу: оно није ни требало да буде схваћено тако као што је схваћено, већ другачије, оно значи и нешто друго.
Слично је с дворским будалама: њихове игре речи имају више значењских планова. Под плаштом лудости луда говори и оно што се озбиљно и разговетно не би смело рећи, шеретлук постаје спроводник истине, нечег што се крије. Али, ако у таквим шалама постоји један недослован план, који садржи поенту, ’прави’ смисао, увек постоји и буквално значење које будалу извињава и ствара јој одступницу. Она и јесте ’будала’ зато што (тобоже) не мисли даље од дословног и непосредно присутног; у томе је њена мудрост. Да ова одступница, обезбеђена простором за узмак од недословног до дословног, од довитљиве и лукаве инсинуације до наивне и безазлене простодушности, није сигурна, говоре многи случајеви немилости у коју су падали они који су се шалили, ако су дирали у оно што није требало, макар то било и на двосмислен, духовит и љубак начин.