Фатално бомбардовање Новог Сада 1849

Пред нама је невелики обимом, али богат садржајем, рукопис о бомбардовању, а може се слободно рећи – о уништењу Новог Сада, 12. јуна 1849. године. Публикација је дело двојице потврђених аутора више значајних дела из прошлости Новог Сада и Сремских Карловаца, али и потврђених као приређивачa и издавачa дела других аутора, било да је реч о радовима савремених истраживача, било да је реч о помало заборављеним, а важним делима насталим у неким ранијим временима.

Веома убедљиво, и са готово драмским набојем, аутори приказују и како је до бомбардовања дошло: потпуно непотребна и очито је – војнички непромишљена и неосмишљена акција аустријског генерала и хрватског бана Јосипа Јелачића (ког је, то би ваљало истаћи у бански трон увео српски патријарх Јосиф Рајачић). Ушавши у Нови Сад са својим трупама, већ захваћеним колером, са намером да преко Мостобрана и понтона заузме Петроварадинску тврђаву – препуну добро опремљеним и Кошуту оданим трупама, била је дуго тражени повод да се највећем српском општеству на свету – како је говорио Вук, или центру српског народа, у време када он државу није имао – како је говорио и писао Васа Стајић, Новом Саду, једном заувек сломи кичма и да се на тај начин реши „српско питање”. Истовремено, Јелачић није нашао за сходно да нареди евакуацију цивила, оставивши их на линији ватре, чак и кад се сам повукао са војском. Оставивши српско становништво – пре свега на линији ватре – јер се несрпско, изузев једног малог броја – појавом Јелачићевих трупа,
склонило у Пирош, или ближи Мостобран.