Европски давитељи из нашег сокака

Српска књижевност је постала примењена уметност. Јуче „мајмунисање Париза“, како је то рекао Црњански, а данас мајмунисање Брисела. Какав напредак! Некад су центрима Европе сматрани градови са највише културе, а данас се центром Европе сматра град са највише бирократије. Књижевност је данас средство убеђивања народних маса да – осим онога што нам сервирају моћници – „нема алтернативе“. Она нам данас не нуди готово ништа што не налазимо у штампи, медијима, а то је свакако мање од онога што можемо да голим оком видимо на улици. Књижевност су највише издали сами писци, избегавајући сваку емоцију, сваки ризик. Данас је књижевност схваћена као дипломатија, у питању је професија од које треба удобно живети, и ту се компромиси свих врста подразумевају као „добар дан“. Моралне и естетске дилеме које су мучиле писце прошлости данас су само повод за подсмех. Не могу ни да замислим да би Бора Станковић, Растко Петровић, Црњански, Исидора Секулић, М. Настасијевић, Андрић, Винавер, чак ни са својим најбољим делима могли да у данашњем Београду започну своју књижевну каријеру, а камоли да буду прихваћени као значајни аутори. У свом Дневнику 1 (2004) написао сам: „Постоје велики људи. То су они који су умрли на време, да не би били међу нама – сада и овде.“