Евидентичар

Из штампе је изашао роман Ратка Бајчетића

Старе, јефтине, али издржљиве и од квалитетног дрвета прављене клупе, пружале су се између дугачког низа високих, белих, не баш добро одржаваних врата у дугачком ходнику. Касна и поприлично влажна јесен показивала се у свом пуном замаху. Ретки пролазници дугачким ходником запињу с времена на време за мокре кишобране, прислоњене уз масном, бледо жутом бојом офарбан зид. Куке на вешалицама за качење одеће, постављене насупрот клупа углавном су поломљене, а и на оним исправним нема одеће. Готово сви седе, или стоје у капутима, мантилима или дебелим зимским јакнама са шаловима. Спремачица је од јутрос већ неколико пута пролазила и брисала ходнички под од светло браон винас плочица, али ефекти брисања, већ после неколико минута, нису били видљиви. На ципелама је уношена влажна прљавштина, која се немилосрдно лепила на под, при сваком кораку пролазника. Сиво јесење светло улазило је кроз два висока прозора на оба краја дугачког ходника, али ипак није преовладавао мрак, захваљујући слабим, дуж ходника распоређеним сијалицама. Чак и тако слабо светло било је довољно да открије замашћене траке на зидовима у висини глава, на клупама седећих пацијената, као и сиво-браон прљаву траку на зиду наспрам клупа, коју су пацијенти у чекаоници правили наслањајући леђа и прљаве ђонове.

На клупама углавном старији свет, безизражајних, или забринутих лица седео је свако са својом муком. Константан жамор од многих, али тихих спорадичних разговора звуком је испуњавао простор. Тешко је разазнати било шта од тих разговора, али им је садржина била већином слична. Ходник болнице и није трпео другачије приче од дијагноза, историја болести, лекова, или оговарања медицинских сестара и лекара.