Evgenije Onjegin

Evgenije Onjegin je mnogo više od priče o neuzvraćenoj ljubavi, ljubavnom trouglu, izgubljenom prijateljstvu i portretu „suvišnog čoveka”. On je, rečima Visariona Bjelinskog, „enciklopedija ruskog života”. Puškin koristi lične drame svojih junaka da postavi šira filozofska pitanja o smislu života, časti, egzistencijalnoj dosadi, slobodi izbora i prolaznosti. U svojim briljantnim stihovima, pesnik se igra s ironijom i humorom, istovremeno slikajući duboko melanholičnu sliku društva i pojedinca koji se gubi u vrtlogu vlastitih slabosti.

Evgenije Onjegin i Vladimir Lenski predstavljaju dva tipa mladih obrazovanih plemića, čija je tragična sudbina posledica raskoraka između njihovih želja i sposobnosti i života koji vode. Kod Lenskog je uzrok razočarenja i nesreće idealizovanje stvarnosti koja nikad nije bila onakva kakvom ju je pesnik zamišljao, dok je kod Onjegina taj sukob zasnovan na dubokim unutrašnjim protivrečnostima.

U središtu Puškinovog romana u stihu nalazi se i dirljiva priča o Tatjani, mladoj i senzibilnoj devojci, koja, u maniru heroina iz klasičnih ljubavnih romana, piše pismo apatičnom Onjeginu, otkrivajući mu svoja osećanja i naklonost. Hladan i distanciran, Onjegin odbija njenu ljubav, ne zbog toga što je ne ceni, već zato što je suviše obuzet sopstvenom emocionalnom prazninom da bi odgovorio na njenu iskrenost. Kasnije, kada Tatjana zauzme svoje mesto u visokom društvu, Onjegin počinje da je gleda drugim očima i uloge se menjaju.

Evgenije Onjegin je mnogo više od priče o neuzvraćenoj ljubavi, ljubavnom trouglu, izgubljenom prijateljstvu i portretu „suvišnog čoveka”. On je, rečima Visariona Bjelinskog, „enciklopedija ruskog života”. Puškin koristi lične drame svojih junaka da postavi šira filozofska pitanja o smislu života, časti, egzistencijalnoj dosadi, slobodi izbora i prolaznosti. U svojim briljantnim stihovima, pesnik se igra s ironijom i humorom, istovremeno slikajući duboko melanholičnu sliku društva i pojedinca koji se gubi u vrtlogu vlastitih slabosti.