Евгеније Оњегин
(брош повез)

Евгеније Оњегин представља најпознатији романтичарски роман у стиху, а истовремено је и један од најпознатијих романа у светској књижевности. Александар Сергејевич Пушкин је у овом роману, кроз лик Евгенија Оњегина, приказао друштвене појаве двадесетог века, као и човека чија се трагедија не приписује само његовом карактеру, него и бесмислу своје средине, али и тиме што никада није могао да угуши предрасуде средине у којој је васпитаван. Личности које су представљене у овом роману, својим поступцима и уделом у радњи, исказују карактеристичну епоху у Русији. Евгеније Оњегин, Татјана Ларин и Владимир Ленски јунаци су овог дела и они представљају плод друштва и средине у којој живе, иако су непрестано у неразрешивом сукобу са стварношћу.

Писац овај сукоб приказује индиректно, ненаметљиво, стидљиво, намеравајући да на такав начин најбоље прикаже карактере својих јунака. Тема овог дела јесте, свакако, љубав, која са собом повлачи и низ других тема, попут мимоилажења сродних људи, отуђености појединца, скептицизма, наивног идеализовања живота, али и односа књижевности према животу. Аутор својим читаоцима овај роман аналитички представља, јер ствара карактер у развоју и покушава да открије све узрочно–последичне везе између материјалних ствари и психолошких појава. Он нам, кроз лик главног јунака, Евгенија Оњегина, приказује околности под којима се развијао, као и узроке који су донели у његов живот незадовољство и демонстративни одлазак из тог света. Изразиту психолошку тачност, продубљеност и рељефност у осликавању карактера књижевних јунака проналазимо у описивању њихових поступака и окружења, што Пушкина чини посебним и изврсним писцем.

Ово драгоцено дело оставило је трага и на друге познате ауторе, те је тако Бјелински о њему рекао понешто: „Оњегин се може назвати енциклопедијом руског живота, и, у највећој мери, руском творевином. И зар је чудно што је овај спев тако одушевљено прихватила публика и што је његов утицај на савремену и доцнију руску књижевност био тако огроман? Он је за руско друштво био акт сазнања, готово први, али зато тако крупан корак напред.”