Етнографско стваралаштво Љубише Р. Ђенића Рујанског

„У мојој фамилији од очеве и мајчине стране нико није цртао, али је било предака који су волели књигу. Моји дедови по мајциМилан и Маринко Ћирковић волели су књигу. Деда Маринко имао је сопствену библиотеку од преко 200 књига које нажалост нису сачуване, а исто тако и ујак Милија имао је један пун сандук књига, које сам имао у рукама док сам био мали, али нажалост и овај ујаков сандук са књигама нестао је на неки

волшебан начин. И ја сада у позним годинама, када размишљам о мојој љубави за лепом сликом или графиком, постављам себи питање: како је дошло да заволим слику и цртеж?

Вероватно да је та љубав дошла стицајем околности. Наиме, у првој деценији (свога живота) био сам болешљив. Прво за време окупације (Први светски рат) услед слабе и недовољне исхране имао сам рахитис, а после у току похађања основне школе, као што сам навео, нередовно сам исту похађао, прележавши два запаљења плућа, па сам пуно времена морао провести у соби.

И онда у дугим усамљеничким часовима лаћао сам се оловке и хартије и цртао до миле воље замишљене ликове, животиње и пределе.“