Есеји Милоша Црњанског

Чини ми се да сви они који су се на овај или онај начин бавили есејом (а таквих је мало ако је веровати есејисти Сретену Марићу) слажу у једној ствари: есеј као жанр веома је тешко дефинисати. У настојањим да се одреди његова суштина, структурне карактеристике и функција, као облика, односно жанра или врсте, готово без изузетка наилазило се на препреку његове “неодређености” и “неухватљивости ”. То “што не подноси никакав закон, па ни закон жанра” сагледава се углавном као последица двеју уочених карактеристика есеја: његове субјективности и хибридности. Доводи се у питање чак и постојање “есејистсичког облика” као таквог: парадоксално се говори о форми есеја “која захтева једну самосвесну безобличност” о форми као “неутралности”, која се аутору не поставља као задатост већ као изазов слободе.