Едип

Луције Анеј Сенека (Луциус Аннаеус Сенеца, ц. 4. пре н. е.–65. н. е.), стоички филозоф, васпитач и министар цара Нерона и трагична жртва свог царског питомца, аутор је низа популарних расправа о стоичком моралу (Дијалози, О благости, О доброчинствима, Природњачка истраживања, Морална писма Луцилију итд.), као и бар неколико од десет класицистичких трагедија сачуваних у јединственој збирци под његовим именом (Цорпус Аннаеанум). То су: Бесни Херкул, Тројанке, Феничанке, Медеја, Федра, Едип, Агамемнон, Тијест, Херкул на Ети и Октавија, једина сачувана историјска драма римске књижевности, чије се ауторство приписује неком од млађих песника исте стилске оријентације. Ове драмске творевине (које, чини се, нису биле предвиђене за сценско извођење у уобичајеном смислу) одликује изразито реторизован језик, склоност широкој употреби стилских фигура и сентенциозном поентирању мисли, као и сасвим упрошћена психологија драмских ликова, махом злочиначких и патолошких, смештених у најпознатије епизоде хеленског мита. Све ове особине Сенекине трагедије на узоран начин долазе до изражаја у римском Едипу, који, изузев наслова и традиционалног оквира драмске приче, има мало шта заједничко с тананом драматургијом свога супериорног хеленског прототипа, Софокловог Цара Едипа. Померањем тежишта с јунаковог односа према оностраном, оличеном у недокучивим одлукама делфијског бога, на спектакуларне призоре испуњене крвљу и мрачним знамењима (жртвовање, екстиспициј, некромантија), Сенека је познати класични сиже претворио у носиоца једног из основа друкчијег, римског и стоичког концепта трагедије и трагичког.