Душевник времена

Са страшћу и смислом за нијансе ауторка је списала четврту песничку збирку „Душевник времена“ полазећи у „лов“ на личности које су мењале свет онај далеки, па онај прапочетни али и овај нама ближи као и преостали – наш. Па ипак, међу тим „мењачима света“ (синтагма песника Мирослава Максимовића) нема „јунака нашег доба“. Само мртви (васкрсао и поворка неумрлих) овде попримају животодајни поетски дах и своју препознатљивост. Ћираковићка на свој начин углавном врло поуздано и на свој начин лирски отелотворује лик, нудећи биографизме и поетизме у трагању за изгубљеним временом, пресрећући проблемски свет тражених ликова и апорије живота им и креативне посебности отварајући и откривајући свој поглед низ време. Не само унатраг глед где дозвана „плутајућа меланхолија“ врши и стална преиначења угла гледања већ и померања оптике ка садањости и могућем (боље но да кажемо неизвесно будућем!). Песникиња иде од случаја до случаја али не хронолошки јер је предочен поетички налог другачији – азбучним редом. Од слова до слова. У 30 слова најједноставнијег писма на свету стало је скоро седамдесетак личности, са разних крајева времена и из разних народа. Све сама једнина. Они светли појединачни узор-примери прегнућа, посланства и путоказних искустава, белези у времену, космички зарези у цивлизацијском смислу и значењу.
(Миљурко Вукадиновић)