Knjige▹Sport▹Borilačke veštine
Duh borenja
Deo iz recenzije
Kada sam prvi put pročitao rukopis prof. dr Zorana Ćirkovića “DUH BORENJA” imao sam utisak da sam se iz polutame najednom našao na skalama nadahnuća misaonog kruga koji naizmenično uzleće u predele misaonog zanosa, da bi se koji trenutak kasnije spustio na uzorano polje grube svakodnevnice onog što u sebi nosi surovost boračkih veština. Ponekad je bivalo teško pogledati na stranu a kamo li iskočiti iz tog zahuktalog, raskošnog misaonog vrtuljka.
Staza, duga i isprepletena zamkama misli i sirovog iskustva: između nadanja i kajanja, težnji i ostvarenja, staza koja je škrto osvetljena sopstvenom mišlju a još manje onim što se očekuje sa druge strane mesečevog kruga. Ostaje krik, urlik nadajućeg bola koji goni da se korača nogu pred nogu u potrazi za porukom koja najčešće izmiče ophrvanosti svakodnevnim kretanjem najčešće putevima sopstvene intimne uzbrdice. Tek ponekad zakači se poneki šešir po meri i odsjaju za sopstvenu glavu. Tada se rađa radost spoznaje nečeg “okruglog” i velikog kao, radost dečjeg nadanja.
A kad se najednom nađemo na izmaku teksta koji curi, kao voda kroz stisnute sake, stiče se utisak da sve to ima samo jednu poruku, samo jednu misao otkrovenja sopstva pred dobro poznatom drugošću. I tada ostaje, počinje da odzvonjava veliko pitanje: zašto se prvo osvaja, istražuje i spoznaje svet izvan nas, zašto prvo gledamo u daljinu a tek ponekad, nerado i stidljivo u dubinu sopstvene duhovnosti? Tek tada može se učiniti da ove skale, koje su pred nama, spuštaju nas u dubinu jednog surovog iskustva, koje na
žalost nije naše, ali delimično ocrtava i našu skrivenu senku u prostoru sopstvene duhovnosti.
Opet smo u polumraku, kao i na početku, kad smo prevrnuli prvu stranicu “DUHA BORENJA”. Kako je teško biti “svoj”, biti surov i plemenit, biti borac i “šarlatan”, biti naoružan i goloruk, biti hrabar i uzdržana “kukavica” koja čeka svoj trenutak nadahnuća i prilika.
Dela, kao što je “DUH BORENJA” nije dobro čitati u većim zahvatima, nije dobro žvakati u većim “zalogajima”, nije dobro piti u većim gutljajima. Percepcija ovog teksta predpostavlja “mir” muskuloznog i nervnog nemira, samoću prosuđivanja i put na sunčanoj strani uiice. Tek tada čuće se skrivena, pritajena i prigušena misaona muzika iskustvene poruke i želje da se žednom pruži bukara božanskog napitka.
Stvar je uistinu veoma prosta. Sve to što je pred Vama govori samo jedno: kako postići samosvojna krila moći i nadmoći, da se pobednik prilikom silaska sa pobedničkog postolja, ne spusti na zemlju, ne zakorači u prazninu “nadole”, nego da ostane u visini i da zakorači nagore: u misaoni krug uzdizanja sopstvenog tela i duha.
Recenzent:
Prof, dr Drago Tomić
Predgovor
Svako bira sport koji mu leži na duši, koji odgovara njegovom psihofizisu, njegovom telesnom i mentalnom sklopu. Svakom je njegov sport najlepši, najsadržajniji, najproduhovljeniji. Pa ipak, borački sportovi su po mnogo čemu izuzetak. U njima ima mnogo manje blefiranja, prodaje svile, simuliranja, otaljavanja. Reći ćete, ima! Ima, za neiskusne borce, ima u trenucima velikih slabosti, ima u trenucima kada ste spremni da platite veoma visoku cenu iskušenju.
Da bi se ušlo u ring i pogledalo protivniku u oči, valja imati mnogo hrabrosti. Tu, u ringu, na strunjaći, na velikom megdanu ste sami sa sobom: sa onim što zaista imate i nosite u sebi.
Bez obzira da li ste pobednik ili pobeđeni, svaka borba, svaki izazov ostavljaju negde duboko u duši svetlucavi, ali “krvavi trag”.
Svako ko je bar jednom prisustvovao takmičenju u boračkim sportovima imao je priliku da vidi da se nigde i nikada tako čvrsto ne steže ruka, nigde i nikada tako iskreno i duboko ljudski ne ljubi onaj koji je do pre nekoiiko trenutaka bio ljuti protivnik, koji je nanosio bol i strepnju, ne samo od poraza. I sad kad je borba gotova, postajemo ono što smo: visoko očovećeni ljudi, koji znaju i za strah, i za ponos, i za sve ono što nose ljudske slabosti i nadmoć.
Sport je velika arena za pokazivanje i dokazivanje ko si i šta si. A borački sportovi su znatno više od toga. U njima se često obraća sopstvenom mentalnom ogledalu u kome se vidi realna slika slabosti i sopstvene dominantne uzvišenosti.
Ako sport, u celini, stvara bolje Ijude, borački sportovi stvaraju Ničeovske “nadljude”. Stoga vredi biti član velike porodice boraca u ringu i na strunjači.
Imajući u ruci ovo delo, postajete za trenutak, član te velike i uzvišene porodice. Pred vama je pehar božanske misaone Malvazije, koju valja njušiti, mućkati, okusiti i gucnuti. Neko će osetiti miris, neko ukus, nekom će u stomaku stvoriti osećaj vreline. Pun utisak će dobiti oni kojima stvori blagu omaglicu sopstvenog duha, koji otvara nove vidike, nove spoznaje sopstvenog bića u naslućivanju onoga što smo, što smo mogli biti a nismo, onoga što sanjamo u sopstvenim Ijudskim snovima.
Budite oprezni, ovo božansko piće pije se krajnje odmereno: kap po kap. Jedino tako pruža pun doživljaj spoznaja velikog misaonog kruga u kome smo svi, ali ne sa podjednako otvorenim očima, ušima i onim devetim čulom koje se tek ponekad javi da bi nas podsetilo da smo moćni prema uvek većoj mogućnosti.
Okrenite prvi list i budite sami sa sobom, budite samom sebi misaoni protivnik okrenut novim spoznajama i saznanjima. Pokušajte da dodate, da oduzmete, pokušajte da pijete, ali i da sipate u pehar koji je pred vama. Jer, ovaj pehar nije pun do kraja, ovo delo nije i neće nikad biti dovršeno. To je velika šansa za Ijudsko nadahnuto uzimanje i davanje.
Pijući iz ovog pehara bićete, bar za trenutke sami sa sobom i u društvu mnogih koji svojim iskušenjima dadoše doprinos ovom velikom “iskustvu”.
Autor
Kada sam prvi put pročitao rukopis prof. dr Zorana Ćirkovića “DUH BORENJA” imao sam utisak da sam se iz polutame najednom našao na skalama nadahnuća misaonog kruga koji naizmenično uzleće u predele misaonog zanosa, da bi se koji trenutak kasnije spustio na uzorano polje grube svakodnevnice onog što u sebi nosi surovost boračkih veština. Ponekad je bivalo teško pogledati na stranu a kamo li iskočiti iz tog zahuktalog, raskošnog misaonog vrtuljka.
Staza, duga i isprepletena zamkama misli i sirovog iskustva: između nadanja i kajanja, težnji i ostvarenja, staza koja je škrto osvetljena sopstvenom mišlju a još manje onim što se očekuje sa druge strane mesečevog kruga. Ostaje krik, urlik nadajućeg bola koji goni da se korača nogu pred nogu u potrazi za porukom koja najčešće izmiče ophrvanosti svakodnevnim kretanjem najčešće putevima sopstvene intimne uzbrdice. Tek ponekad zakači se poneki šešir po meri i odsjaju za sopstvenu glavu. Tada se rađa radost spoznaje nečeg “okruglog” i velikog kao, radost dečjeg nadanja.
A kad se najednom nađemo na izmaku teksta koji curi, kao voda kroz stisnute sake, stiče se utisak da sve to ima samo jednu poruku, samo jednu misao otkrovenja sopstva pred dobro poznatom drugošću. I tada ostaje, počinje da odzvonjava veliko pitanje: zašto se prvo osvaja, istražuje i spoznaje svet izvan nas, zašto prvo gledamo u daljinu a tek ponekad, nerado i stidljivo u dubinu sopstvene duhovnosti? Tek tada može se učiniti da ove skale, koje su pred nama, spuštaju nas u dubinu jednog surovog iskustva, koje na
žalost nije naše, ali delimično ocrtava i našu skrivenu senku u prostoru sopstvene duhovnosti.
Opet smo u polumraku, kao i na početku, kad smo prevrnuli prvu stranicu “DUHA BORENJA”. Kako je teško biti “svoj”, biti surov i plemenit, biti borac i “šarlatan”, biti naoružan i goloruk, biti hrabar i uzdržana “kukavica” koja čeka svoj trenutak nadahnuća i prilika.
Dela, kao što je “DUH BORENJA” nije dobro čitati u većim zahvatima, nije dobro žvakati u većim “zalogajima”, nije dobro piti u većim gutljajima. Percepcija ovog teksta predpostavlja “mir” muskuloznog i nervnog nemira, samoću prosuđivanja i put na sunčanoj strani uiice. Tek tada čuće se skrivena, pritajena i prigušena misaona muzika iskustvene poruke i želje da se žednom pruži bukara božanskog napitka.
Stvar je uistinu veoma prosta. Sve to što je pred Vama govori samo jedno: kako postići samosvojna krila moći i nadmoći, da se pobednik prilikom silaska sa pobedničkog postolja, ne spusti na zemlju, ne zakorači u prazninu “nadole”, nego da ostane u visini i da zakorači nagore: u misaoni krug uzdizanja sopstvenog tela i duha.
Recenzent:
Prof, dr Drago Tomić
Predgovor
Svako bira sport koji mu leži na duši, koji odgovara njegovom psihofizisu, njegovom telesnom i mentalnom sklopu. Svakom je njegov sport najlepši, najsadržajniji, najproduhovljeniji. Pa ipak, borački sportovi su po mnogo čemu izuzetak. U njima ima mnogo manje blefiranja, prodaje svile, simuliranja, otaljavanja. Reći ćete, ima! Ima, za neiskusne borce, ima u trenucima velikih slabosti, ima u trenucima kada ste spremni da platite veoma visoku cenu iskušenju.
Da bi se ušlo u ring i pogledalo protivniku u oči, valja imati mnogo hrabrosti. Tu, u ringu, na strunjaći, na velikom megdanu ste sami sa sobom: sa onim što zaista imate i nosite u sebi.
Bez obzira da li ste pobednik ili pobeđeni, svaka borba, svaki izazov ostavljaju negde duboko u duši svetlucavi, ali “krvavi trag”.
Svako ko je bar jednom prisustvovao takmičenju u boračkim sportovima imao je priliku da vidi da se nigde i nikada tako čvrsto ne steže ruka, nigde i nikada tako iskreno i duboko ljudski ne ljubi onaj koji je do pre nekoiiko trenutaka bio ljuti protivnik, koji je nanosio bol i strepnju, ne samo od poraza. I sad kad je borba gotova, postajemo ono što smo: visoko očovećeni ljudi, koji znaju i za strah, i za ponos, i za sve ono što nose ljudske slabosti i nadmoć.
Sport je velika arena za pokazivanje i dokazivanje ko si i šta si. A borački sportovi su znatno više od toga. U njima se često obraća sopstvenom mentalnom ogledalu u kome se vidi realna slika slabosti i sopstvene dominantne uzvišenosti.
Ako sport, u celini, stvara bolje Ijude, borački sportovi stvaraju Ničeovske “nadljude”. Stoga vredi biti član velike porodice boraca u ringu i na strunjači.
Imajući u ruci ovo delo, postajete za trenutak, član te velike i uzvišene porodice. Pred vama je pehar božanske misaone Malvazije, koju valja njušiti, mućkati, okusiti i gucnuti. Neko će osetiti miris, neko ukus, nekom će u stomaku stvoriti osećaj vreline. Pun utisak će dobiti oni kojima stvori blagu omaglicu sopstvenog duha, koji otvara nove vidike, nove spoznaje sopstvenog bića u naslućivanju onoga što smo, što smo mogli biti a nismo, onoga što sanjamo u sopstvenim Ijudskim snovima.
Budite oprezni, ovo božansko piće pije se krajnje odmereno: kap po kap. Jedino tako pruža pun doživljaj spoznaja velikog misaonog kruga u kome smo svi, ali ne sa podjednako otvorenim očima, ušima i onim devetim čulom koje se tek ponekad javi da bi nas podsetilo da smo moćni prema uvek većoj mogućnosti.
Okrenite prvi list i budite sami sa sobom, budite samom sebi misaoni protivnik okrenut novim spoznajama i saznanjima. Pokušajte da dodate, da oduzmete, pokušajte da pijete, ali i da sipate u pehar koji je pred vama. Jer, ovaj pehar nije pun do kraja, ovo delo nije i neće nikad biti dovršeno. To je velika šansa za Ijudsko nadahnuto uzimanje i davanje.
Pijući iz ovog pehara bićete, bar za trenutke sami sa sobom i u društvu mnogih koji svojim iskušenjima dadoše doprinos ovom velikom “iskustvu”.
Autor
Detaljni podaci o knjizi
Naslov: Duh borenja
Izdavač: Samostalni izdavač Zoran Ćirković
Strana: 232 (cb)
Povez: tvrdi
Pismo: latinica
Format: 23 cm
Godina izdanja: 2003
ISBN:
Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (