Društveni ugovor; O poreklu i osnovima nejednakosti među ljudima; Rasprava o naukama i umetnostima

Ruso, očigledno, visoko ceni demokratiju, ali je, u stvarnim odnosima građanskog društva, smatra nemogućom. Ono što je moguće jeste umereni egalitarizam u društvu i umerena republikanska vlast u državi, vlast koja počiva na zakonima i koja je zakonima ograničena. U teoriji jednog uverenog republikanca, kakav je Ruso bio, nije bilo mesta za bilo kakav kult apsolutne, diktatorske vlasti i njenu tiransku taštinu. Velikim ljudima, „vođama“, nije bila namenjena uloga diktatora, već nesebičnih, tribunskih branilaca slobode i opštih interesa. Ruso je svesno i iskreno težio, kao što će docnije činiti i Kant, da se u politici i državi nađe mesta za moral i vrlinu lišenu taštine. Takva država bi bila stvarna antiteza despotizmu i apsolutizmu. Slabost njegove teorije, kao što smo već primetili, leži u hipostaziranoj „opštoj volji“ koja, u težnji da prevlada partikularne, sebične interese i strasti, istupa naspram individuuma kao ap straktni kolektivitet države ili nacije, čiji se apsolutni autoritet „penetrira u unutrašnjost čoveka“. Upravo ovde postoji mogućnost potčinjavanja individuuma apstraktnoj zajednici, odnosno loše prevladavanje njihove suprotnosti, čemu Ruso nije svesno težio. Zato bi se valjalo složiti sa Erikom Vajlom kada tvrdi da Ruso nije bio ni liberalan, ni autoritaran, već je bio „sujet revolté”. Rusoov revolt bio je upravljen protiv iskvarenosti građanske civilizacije, u kojoj on lično nije nikada nalazio utočišta, mira i spokojstva, niti, pak, razumevanja kod njenih ideologa i moćnika. Ruso je prognozirao revoluciju, ali nije bio filozof revolucije. No, u vreme najvišeg uspona građanskog društva, on je dijagnostikovao njegovu krizu, njegove peripetije i bolesti.Treće izdanje jedne od najpoznatijih filozofskih rasprava, knjiga koja predstavlja jedan od temelja savremene filozofsko-političke misli.