Др Миленко Веснић: грансењер српске дипломатије

Миленко Веснић, српски краљевски посланик у Паризу између 1903-е и 1920-е године, био је истакнути дипломата, државник, научник и јавни радник у времену у коме се Србија од заостале балканске кнежевине брзо претварала у модерну европску државу, учврстила свој положај на Балкану и у Европи и, упркос великим губицима, изашла као победник из три узастопна рата да би 1918. године створила прву југословенску државу.

Крај 19. и почетак 20. века на Балкану и у Европи било је време великих и бурних промена које су донеле Велика источна криза, распад Отоманске и Аустроугарске империје, балкански ратови и Први светски рат, Октобарска револуција и стварање Совјетског Савеза, појава Сједињених Држава као нове светске силе, Версајска мировна конференција и настанак новог међународног поретка.

Младу српску државу, која је међународно признање добила тек 1878. године на Берлинском конгресу, Срби и многи припадници других јужнословенских народа, који су још увек живели под влашћу Отоманске империје и Аустроугарске монархије, видели су као "јужнословенски Пијемонт" од кога су очекивало да предводи борбу за коначно национално ослобођење и уједињење јужних Словена. Српску дипломатију у последњим деценијама 19. и првим деценијама 20. века све то је стављало пред велике изазове на које су њени водећи представници, као што су били Јован Ристић, Стојан Новаковић, Ђорђе Карић, Миленко Веснић, Милован Миловановић али и "поете у фраку", Милан Ракић, Бранислав Нушић а касније и Јован Дучић, Иво Андрић и многи други, одговарали вођени завидном дипломатском вештином ослоњеном на углед истакнутих интелектуалаца. Било је то "златно доба српске дипломатије" у коме се Миленко Веснић нашао на челу за Србију тада вероватно најзначајније дипломатске мисије и учествовао у историјским догађајима којима је дао снажан лични печат, што га сврстава међу водеће личности у српској и југословенској дипломатској историји.