Достојевски и светост живота

„Можемо навести дугу листу ликова Достојевског да бисмо показали да је он пажљиви слушалац гласа жртава које су свесне да су њихове личне границе често прекорачене, и да неправде нису кажњене. Сви они знају да је бесмислена патња један од наших најгорих страхова. Патње невиних немају сврхе, и тиме сам живот као да губи смисао за нас. Ако верујемо да је узрок бола оправдан или да ће бол водити добрим последицама, готово увек га је могуће поднети. У нашем често наивном резоновању, изгледа нам као да је живот процес учења, да постоји учитељ који покушава да нас научи лекцију. Али, шта ако нема учитеља и нема лекције која би се научила? Иван Карамазов поставља ово питање упућујући изазов без премца можда у целој историји западне филозофије, литературе или теологије. Овај изазов ћемо детаљно размотрити доцније а овде ћемо навести само његову поједностављену верзију. Иванов изазов – и многе од његових смутњи и разочарања – врте се око следеће дилеме: Шта долази прво – смисао живота или афирмација живота?“
Предраг Чичовачки