Док су Солунци још говорили

..Записи професора Кошутића из разговора са солун-цима источне Србије доживљавају се као самоникле приче, као делови неког романа који није стигао да се обликује, који је прекасно захваћен записом, или се од протока времена расточио и тако остао на поједина-чном виђењу једнога времена којим се српски народ може поносити, иако смо сведоци, да то, нажалост, све мање чини.
Ови записи су најискренија сведочанства нечега што су данашње генерације могле сазнати само из суво-парних историја и на школским часовима, који се, као све друго у школи, чешће доживљавају као терет и обавеза, него као задовољство.
Види се овде и понос и пораз, и страх и неустра-шивост, и величина подухвата и нискост анималног, снага и немоћ, глад, измученост и бол, али и младост, радост, и снага кад томе дође време, кад ваља прећи ту танку границу између живота и смрти, између ропства и слободе. И види се духовна величина простог народа српског, његов високи морал, оданост светињама и идеалу.
Подаци који се одавде читају нису историја него сам живот, већи, шири и дубљи од сваке историје, живот у једном времену, у једним околностима светских размера, на једним, балканским просторима, кад се стварало нешто што се после, у другом времену, у другим околностима, тако драстично и болно срушило, а последице тога рушења још су вреле, болне и крваве...

Из поговора Недељка Богдановића