Додир

Смирена песничка збирка Додир Гордане Пешаковић у песничком поступку је у духу савременог певања у слободном стиху. Међутим, она је садржајна, насупрот раширеној, па и увреженој мисли да савремени песници својим певањем треба да уносе немир и непрестано увећавају гнев у свету.

Гордана се, дакле, певањем не сврстава у „раздраживи род песника", како је ово братство још пре много векова назвао Хорације, а што је у овом времену отуђења постало изразито и преовладиво. Она не спори отуђење света, али се, пристајући на његову датост, на то песнички не осврће, као да нема додира. Има свој свет који у њој и око ње трепери и таквим га пева, али и промишља.

За ово певање се може рећи да је мисаоно, али не преовладивим рефлексијама. Оно је једноставно и у претежно интимним мислима, где и општи појмови, као истина, нада и слични, имају лични додир и значај и онда кад су у наслову појединих песама. Песме имају једну или ређе две мисли изломљене са стрпљењем и промишљу у стихове. Краткоћа стихова, често из једне речи, даје посебну интонацију и достојанство песми и њеној мисли, претварајући је у догађај или песничку слику.

Песме су, претпостављамо, сагласне са карактером и животом песникиње, која све прихвата као „дом пун топлине и сигурности", са прихватањем датог: „тако је како је".

И то је њена поетика у којој се губи у љубави, што је и одговарајући крај ове збирке.

Милован Витезовић