Дњепарска поема

Дњепарска поема између песме и крика Овај Костићев развијен поетски текст, у наслову одређен као „поема“, композициону и значењску целовитост постиже кроз симултано низање и понављање карактеристичних и, у динамичном поретку, често контрастно и парадоксално до оксиморона изведених поетских слика и визија. Њена снага и симболичко-значењски напон најприсутнији су у тој одлици. Због тога ће читалац бити изложен сталном окретању и понављању сличних сликовитих и сугестивних исказа, као својеврсном акценту, тези и поенти. Чини се да је превасходна ауторова намера ишла за тим да истакне и нагласи сву суманутост, погибељност и трагичност сукоба истородних народа. А потом да, кроз фантастичне призоре тог поремећаја, читаочеву пажњу са догађајне равни измести у подручје фигуративних, високо симболизованих и метафизичких значења, како би његов утисак о хуманистичком и општијем слому и трагичности био што снажнији, основанији и дубљи. Умеју песници да представе лик непосредне савремености, поготово када је она крвава и разорна и када се, по томе, дубоко уреже у свест. Вукашин Костић је од таквих.